Istorijat

Osnivac dzuda

Osnivac dzudaDžigoro Kano

Različito znači mnogim ljudima. Bio je perfekcionista, disciplinovan i tradicionalista. Ali u isto vreme inovator, internacionalac i čovek velikog srca. Što je važnije, bio je veliki učitelj i otac modernih japanskih sportova. Ali pre svega Džigoro Kano je osnivač džudoa.

Jigoro Kano profesor (1860 -.. 1938) se navršivši 18 godina počeo baviti borilačkim vještinama. Ne Brzo je shvatio da mu je otežan činjenicom Napredak Da je Fizicki Bio sam jako ploča krhko građen. Naime, vecina jujutsu stilova je uz tehniku zahtijevala sam mnogo snage. 1882. Godine. nakon Šta je stekao majstorsku titulu u vrsti Nekoliko JuJutsua odlučio je razviti borlačku vještinu Koja bi omogućavala slabijim osobama da pobijede mnogo veće protivnike.
Sa svojih 9 učenika osnovao je Institut Kodokanu sam razvijao ono iz Cega Će nastati Džudo (Na japanskom language Nježni put). Džudo je iznimno Postao Popularan vec 1886. Kada je policija grada Tokia organizirala turnir „Džudo vs jujutsu“. Ukupno se održalo 15 mečeva, džudo ekipa je uvjerljivo pobijedila. Džudo je ubrzo Postao deo Japanskog školskog OBRAZOVANjA počeo se širiti i po cijelom svijetu.
Džudo je Ušao u program Olimpijskih igara na igrama u Tokiju 1964. godine, i to samo za muškarce. Za Žene džudo je uveden tek na igrama u Barseloni 1992.

Osnovni Džudo principi:

Reči JIGORO KANO-a, osnivača džudo sporta:

„Džudo predstavlja način pomoću kojeg možemo najefikasnije upotrebiti fizičku i psihičku snagu. Vežbajući vas napadu i odbrani, džudo ojačava Vaše telo i duh, te vam pomaže da judo principe prihvatite kao svoje. Na taj način se usavršavate i postajete vredan član zajednice, a to je i konačan cilj džudoa“.

Tehnike džudoa baziraju se na određenom broju principa, koje određuju biomehanički zakoni. Zavisno kojoj grupi tehnika pripada, dolazi do izražaja jedan, a u drugim situacijama drugi princip. Džudo se zasniva na pet osnovnih principa:

1. PRINCIP KONCENTRACIJE ENERGIJE

Onaj koji izvodi tehniku (Tori) mora svu svoju psihičku i fizičku energiju koncentrisati na tehniku koju izvodi i to u onom smeru u kojem je njegov protivnik (Uke) u tom momentu najslabiji. Koncentrisanje energije u jednom smeru neophodno je jer bi rasipanje energije omogućilo ukeu da spreči napad. Ukoliko tori ne uspe da koncentriše svu svoju energiju, uke može, ne samo sprečiti izvođenje torijeve akcije, već i izvesti protivakciju i pobediti. Pri izvođenju akcija pretpostavlja se da je čitava energija koncentrisana u predelu stomaka (Hara) i to u tački koja se nalazi za dva prsta ispod pupka.

Upravo u cilju koncentracije celokupne psihičke i fizičke energije prema najslabijoj tački protivnika, često se stiče utisak da za izvođenje džudo tehnika nije potrebna fizička snaga. To svakako nije tačno, jer je snaga uvek potrebna da bi se izvršila neka akcija. Utisak da se neka tehnika izvodi lako, nastaje zbog toga što je nesrazmerno velika količina energije koncentrisana u smeru u kojem joj se može suprostaviti neznatan otpor.

2. PRINCIP POPUSTI DA BI POBEDIO

Ovaj princip najbolje objašnjava sve principe judoa i govori da se nikada ne suprostavljamo „živoj“ sili u istom smeru u kome ona djeluje. Princip popusti da bi pobedio je najkarakterističniji za judo, jer džudoka se nikada na direktan način ne opire pokušajima protivnika. Ako protivnik gura, a vi odgovarate takođe silom, nastaje mrtva pozicija u kojoj niko ne može ništa, a obojica bespotrebno troše snagu. Međutim, ako se vi ne opirete guranju protivnika, već na odgovarajući način i u pravom momentu popustite, protivnik će izgubiti ravnotežu, te sam pasti, ili će vama biti potreban vrlo mali napor da ga bacite na tlo.

Ako protivnik vuče i pokušava izvesti tehniku, bilo bi nelogično ukočiti se i tako sprečavati njegova nastojanja. U tom bi slučaju pobedio onaj koji je fizički jači. Pravi džudoka neće se ukočiti već će u pravom trenutku izvesti kontra tehniku, iskoristivši na taj način napad protivnika.

Princip popusti da bi pobedio, dozvoljava džudoki, da osim svoje, koristi i snagu svog protivnika. Izvođenje tehnika postaje vrlo lako i vrši se bez napora. Svaki pokret i svaki pokušaj protivnika može se iskoristiti za izvođenje tehnike. Kako džudoka u realnoj borbi nikad ne napada već se uvek samo brani, princip popusti da bi pobedio posebno dolazi do izražaja.

Zbog toga se prilikom vežbanja tehnika treba držati mekano, da opušteni položaj tela pređe u naviku. Ukočeno držanje pogoduje povredama, koje u judo sportu nisu retke. Nije od malog značaja ni činjenica da ukočeno držanje tela izaziva smanjenje psihofizičkih reakcija.

3. PRINCIP PRAVOG MOMENTA

Ovaj princip zahteva izvođenje tehnike upravo u onom momentu koji je najpogodniji za izvođenje upravo te tehnike.  Ako tori pokušava napasti nekom tehnikom u momentu kad se uke drži tako da je tu tehniku teško ili nemoguće plasirati, torijev će se pokušaj završiti ne samo neuspehom, već će tori postati žrtva kontratehnike. Suprotno tome, tehnika se može uspešno i bez posebnog napora izvesti u momentu kada je položaj protivnikovog tela takav da je dovoljno još vrlo malo učiniti da bi se tehnika do kraja izvela.

Kako međusobni položaj tela može biti vrlo različit, očito je da je u judu moguće izvesti vrlo veliki broj tehnika u određenom momentu.

Momenat za izvođenje neke tehnike može se dobiti i popratnom akcijom. Da bi se obranio od prvobitne pretnje, protivnik će svojom reakcijom pružiti mogućnost izvođenja neke druge akcije. Borba se zbog toga sastoji uglavnom od kombinacija, a ređe se čekaju greške protivnika.

4. PRINCIP NERAVNOTEŽE

Pre izvođenja svake tehnike potrebno je protivnika dovesti u stanje neravnoteže, tj. dovesti telo protivnika u takav položaj u kojem protivnik nije u stanju da po volji menja položaj svoga težišta. Tori mora biti u stanju dinamičke ravnoteže, tj. da je na taj način uspostavio kontakte s ukeom koji je u neravnoteži, te da može izvesti akciju u onom smeru koji ide njemu u prilog. Ravnoteža tela koncentrisana je u jednoj tački, koja se poklapa s tačkom za koju se smatra da je u njoj koncentrisana energija organizma. Da bi se ovladalo ravnotežom protivnika, potrebno je da se njegov trbušni predeo (Hara) na direktan ili indirektan način drži pod kontrolom. Suprotno tome, onaj koji želi sprečiti akciju protivnika mora nastojati u prvom redu da uspostavi ravnotežu, tj. da po volji kontroliše položaj svog centra energije (trbušni predeo). Na taj način, borba u džudou stalno je smenjivanje statičke i dinamičke ravnoteže i neravnoteže.

5. PRINCIP MAKSIMUMA EFIKASNOSTI ILI SAVRŠENSTVA

Ovaj princip zahteva da svaka akcija bude izvedena na najbolji mogući način. Ako neka tehnika nije savršeno izvedena, onaj koji je izvodi u opasnosti je da postane žrtva kontra tehnike. Dobro izvedena tehnika prepoznaje se na prvi pogled po tome što je istovremeno i lepo izvedena. Loše izvedena tehnika nikad ne izgleda lepo. I obrnuto – ono što je lepo izvedeno gotovo uvek je dobro i efikasno.

Zbog toga se princip savršenstva često naziva i principom maksimuma efikasnosti.

Savršenstvo se postiže tačnim uspostavljanjem kontakta i precizno doziranim kontrakcijama raznih mišićnih grupa. To je uvek plod dugotrajnog vježbanja. U džudou je uloga vežbanja nesrazmerno veća od uloge talenta.

Socijalni linkovi